Битанга за принцезу
Published on 06/25,2007
Пријатељ мој ми је рекао да сам ја ЛУТКА и да не заслужујем такво понашање од њега и да не смијем дозволити више да ме води на ланчевима.
Десило ми се да сам се будила са осмјехом на лицу, да чак нисам могла доспавати исто као што сам кратко вријеме након тога лијегала сваке вечери у кревет плакајући.
И нисам видјела нови дан, ниједан. Мени сунце није сијало. Али снага жеље је бескрајна. Тако да сам због њега изгубила вољу за све слиједеће дане. На трен сам помислила да је живот бесмислен и пожелила смрт. (Кад сад гледам, тек видим шта љубав ради са људима.) Како сам била глупа. Предала сам се, врућине ми се нису смањивале. Имала сам скоро 42 °Ц. То је у мени изгоријевала љубав према њему. Хвала Богу па се пробудила воља за животом, новим, данима, изласцима, да видим опет жарко сунце...
Иако помало ни нисам знала шта се дешава око мене. Скроз сам се предала и онда се дуго и напорно борила са болести.
Волила сам га. Тада... И тако ми је увијек кад се заљубим у барабу.
Послије те болести сам се вратила у школу и причала ми пријатељица да га сањала: Све је било окићено за сватове, сви су се веселили и радовали, али усред авлије је стајала шкрута. Моја шкрута. Испред ње је он једини стајао са црвеном ружом у руци и плакао. Једини ме није видио, иако сам ја била жива и веселила се с´ осталима. Њему смо се ругали. Јер ме никад није видио живу и свако је знао и стао на моју страну.
Уствари ме хтио само искористит а ја се заљубила, али није му успјело. Узалудан труд већ мјесец дана превазиђене љубави.